Deo putopisa sa letovanja u Kušadasiju, sad već davne 2006 godine…Nadam se, da iako je davno napisano, da se mnoge stvari nisu promenile, jer priča je o Efesu,o drevnom gradu. Ja sam bila oduševljena, nadam se da će se i Vama dopasti pa možda i poželite da ga već ove godine posetite ako već niste imali prilike. Putovala sam sa drugaricom Sandrom i upoznala mnoge zanimljive ljude koji će se naći na nekim od fotografija.
02.08.2006. Sreda
Usledio je dan koji sam sa nestrpljenjem čekala, dan kada obilazimo najveće i najlepše znamenitosti ovog dela Turske: čuveni drevni Efes, ostatke Artemidinog hrama i kuću Device Marije.
U hotel, po našu grupu dolazi mlada devojka, po imenu Marija, koja će nam do kraja putovanja biti vodič. Povela nas je u bus, gde nam je dala pregršt informacija o onome što ćemo danas videti i upoznala nas sa stučnim vodičem Rubi koja će nas upoznati sa istorijom Efesa.
Za samo desetak minuta vožnje stigli smo do putokaza na kome je pisalo Efes 2km, odakle se već naziralo tako značajno istorijsko mesto. Efes, kako legenda kaže je osnovan od strane žena ratnica poznatih kao Amazonke, a potiče od reči ’’apas’’ što znači ’’Grad Majke Boginje’’. Menjao je svoju lokaciju nekoliko puta, a među prvim stanovnicima su bili Karijani i Leležani. Po drugi put ga je osnovan Androkle, kralj Atine…Pretrpeo je mnoga osvajanja, ratove, vladare (persijske, grčke, rimske, vizantijske) i zemljotrese, ali je ipak ostao, poprilično očuvan, da svedoči o veoma dugom istorijskom razdoblju, koga je nekada krasio,a koga i dan danas krasi.
Dok smo se približavali, sa moje desne strane su se nalazili ostaci ženske gimnazije, koju smo imali prilike da vidimo samo iz autobusa i da je slikamo
Izlazimo iz busa i čekamo da vodič kupi ulaznice za Efes. Reka turista ga je već okupirala, pa smo morali vešto da ih zaobilazimo.
Na početku nailazimo na kupaonicu iz 2 v.n.e, koja datira iz Romanskog perioda.
Okružuju me brojni stubovi, raznih veličina i oblika kao da su nasumično raspoređeni po tlu…Zastajemo kod cevi, raznih boja i profila, pri čemu saznajemo da su one korišćene još tada za vodovod i kanalizaciju. Tada mi je palo na pamet kako ništa od današnjih podviga neimara nije više originalno, sve je to već izmišljeno pre mnogo hiljada godina. Nameće se utisak da su ondašnji ljudi bili mnogo više genijalniji i praktični nego današnji, koji su samo njihove ideje više modernizovali i prilagodili sadašnjici.
Bila sam oduševljena svim tim finim ornamentima na kamenim stubovima i gredama, koji su nekada krasili hramove, kuće, kupatila, a danas leže raštrkani po prašnjavom tlu svuda unaokolo.
Ubrzo stižemo do malog pozorišta tzv. Odeona, koji je izgrađen u 2 v.n.e po naređenju Varija Antonija i njegove žene Flavije Papione. Korišćen je za sastanke gradskog saveta i koncerte i mogao je da primi 1500 ljudi. Ima troje vrata, kroz jedna smo i prošli, tumarajući u mraku, a zatim smo ugledali prostane stepenice, ukrašene lavljim šapama. Prvih pet redova od orkestra su originalni, a ostali su restaurirani. Neko vreme je ovo pozorište imalo krov od drvenog pokriva, koje je štitilo od sunca i kiše.
Iako je bilo dosta turista prisutno, morala sam protrčati ovim kamenim stepenicama i sjuriti se do uskog podijuma, iza koga su se nalazili naslagani kameni blokovi, na kojima su turisti odmarali od napornog obilaska po već jutarnjoj vrelini.
U samo produžetku se nalazila Kuća saveta, odnosno ono što je od nje ostalo, dva stuba sa natkrivenom gredom i mnoštvom kamenih blokova, koji su upućivali na postojanje još nekih prostorija.
Odmah do nje se nalazi Pritaneion, poznato kao mesto obožavanja posvećeno Artemidi Bulea. Ovde može da se vidi gradsko svetilište u kome se nalaze kvadratna prostorija, obložena crnim i belim mermerom i oltar. Nekada je ovde goreo večni plamen, simbolišući srce Efesa, a danas u ceremonijalnom holu se može na osnovu crvene boje na podu i odrediti gde se on nalazio.
Ova građevina se sastojala od dvorišta okruženog hodnicima sa sobama i odajama. Krov u dvorištu se oslanjao na četiri korintska stuba, od kojih su danas sačuvana tri. U Pritaneionu su se sastajali gradski administratori, strani gosti i lokalni filantropi kako bi razgovarali i večerali zajedno.
Na ovom mestu je otkrivena statua Artemide (boginja izobilja) u savršenom stanju, koja se sada nalazi u Efeškom muzeju.
Stižem do Memiusovog spomenika i uživam u svim njegovim detaljima. Izgradio ga je Memmiusu, unuk diktatora Sule, kao simbol romanske vladavine u Efesu. Danas se mogu videti figure njegovog oca i dede na blokovima ovog prelepog spomenika. Nekada se ovde desio masakr u kome je preko noći nestalo 80 hiljada rimskih građana, pa je ovaj spomenik podignut u znak sećanja na taj događaj.
Iako sam primetila da sam opet izgubila ostatak grupe morala sam da zastanem kod prelepog reljefa boginje Nike, poznatije kao boginje pobede.
Nedaleko od nje se nalazi Domicijanov hram, odnosno ono što je preostalo od jednog od najvećih hramova na Efesu. Domicijan je u početku bio pošteni administrator, a kasnije je postao tiranin, proglasivši sebe za ’’Vladatelja i Boga’’.
Njegova žena je pomoću raznih spletki izvršila njegovo ubistvo, a sve njegove statue su nakon toga uništene i njegovo ime je izbrisano iz mnogih zapisa.
Ovde je otkrivena kolosalna statua koja se sastoji iz ruke sa stisnutom pesnicom i veoma dobro očuvane glave.
Naspram Domicijanovog hrama se nalazi Fontana Polio, koja me je na prvi pogled oduševila, verovatno zbog njenog neobičnog izgleda. Čini se da nekako odskače od ostalih građevina po svom velikom luku i prelepim reljefima na kamenim blokovima. Datira iz 1 v.n.e. a posvećena je Sekstilu Poliu, koji je izgradio vodovod Marnasa.
Iako je sunce bilo neumoljivo, ostavljajući po mom telu bolne tragove, sve više sam bila ’’gladna’’ ovog prelepog drevnog grada. Svaki kamičak je imao svoju dugu istoriju, i želela sam da je ponesem sa sobom, pa sam se osvrtala kako me neko ne bi video da ’’kradem’’ te sitne male dragocenosti.
Silazimo ulicom Curetesa koja je bila prezasićena ’’rekom’’ turista, i zastajemo pored jedne obezglavljene statue kako bi izbegle gužvu…
U tom ljudskom komešanju, najviše je bilo radoznalih Japanskih turista, kao i uvek sa najskupljom i najboljom foto-opremom. Efes je odisao kosmopolitskom atmosferom, najrazličitiji jezici su se mogli čuti, a ljudi su bili i pored teške vreline i gužve nasmejani, srećni i vidno znatiželjni…
Stižemo do prekrasne Trajanove fontane, koja je podignuta u 2 v.n.e njemu u čast. Na prednjoj fasadi se nalazila statua Trajana u prirodnoj veličini, od koje je sačuvana samo leva noga i deo torza. To je dvospratna struktura visoka 12 metara, koja je okružena bazenima sa tri strane. Na ovom mestu su pronađene mnoge statue, između ostalih Afroditina i statue imperatorove porodice, koje su završile u Efeškom muzeju.
Dolazimo do najvećih kupaonica otkrivenih na Efesu, koje datiraju iz 1-og v.n.e. ali ih je restaurirala i proširila bogatašica po imenu Scholastica u 5 v.n.e. po kojima su tada i dobile naziv.
Unutrašnjost kupaonica je kružno osmišljena, kako bi osoba mogla ući prvo u svlačionicu (apodyterium), pa u ’’hladnu’’ sobu (frigidarium), pa u ’’toplu’’ sobu (tepidarium), pa u ’’vruću’’ sobu (caldarium) i kako bi na kraju ponovo došla do ulaznih vrata. Nekada je čitav pod saune (vruće sobe) bio prekriven mermerom, ispod koga su se nalazile glinene cevi kroz koje je prolazio vreo vazduh, na taj način zagrevajući prostoriju. Kupaonica je mogla da primi 100 mušterija, i imala je u sebi biblioteku i sobu za zabavu. Statua Scholastice se nalazi u svlačionici.
U sobu za masažu nije dozvoljen ulaz, jer se restaurira, tako da sam slikala samo sa ulaza raštrkane stubove, blokove i nešto nalik crepovima…
Pored kupaonice se nalazi jedan od najlepših hramova posvećen imperatoru Hadrijanu, koji je iz Atine došao da poseti ovaj prelepi grad. Hadrijanov hram datira iz 2-og v.n.e. (obnovljenog u 4-om veku) i danas predstavlja čudo neprikosnovene rimske arhitekture.
Prednja fasada hrama se sastoji iz 4 korintska stuba, od kojih dva unutrašnja podupiru luk. Prekrasni lučni pijedastal, kao da je sav od čipke, ima mnoštvo sitne rezbarije, a u središtu dominira bista Tiše, boginje pobede. Iza njega se nalaze vrata koja su prekrivena prelepim reljefom Meduze. Reljefi na kućama su ukazivli na status građana, jer samo oni bogati su imali tu privilegiju da im Meduza krasi dom. U unutrašnjosti hrama se nalaze imitacije interesantnih figura u reljefu kao što su imperator Teodosije, njegova žena i najstariji sin, Artemida iz Efesa, Androkla koji juri divljeg vepra, dok su originali izloženi u Seldžučkom Arheološkom Muzeju.
Ispred fasade hrama su se nalazile biste četvorice imperatora: Dioklecijana, Konstantina, Maksimijana i Galerija, čiji originali još nisu pronađeni.
Naspram hrama nalaze se kuće sa terasama, čiji je najlepši deo bio prekriven i nedostupan za mnoge posetioce, jer se ekstra plaćao. Unutrašnjost kuća se restaurirala, pa je samo nekolicina turista imala zadovoljstvo da vidi luksuzne enterijere nekadašnjih, bogatih građana Efesa.
Ovaj sektor je poslužio za urbanizaciju i doživeo procvat između 2-4 v.n.e. Ovo su bile jednospratne kuće u kojima su živeli bogataši ili sveštenici iz visokog društva, a sastojale su se od prostranih soba, od kojih se uvek najveća koristila za prijem gostiju i obede. Pored kuhinja i podruma otkriven je veliki broj spavaćih soba i stepenica koje su vodile na gornje spratove. Postojale su fontane ukrašene mozaikom iz kojih se izlivala voda. Neki zidovi su dosezali i do 4 metra, a podovi su bili više ukrašeni mozaikom nego mermerom, koje se isključivo koristio za pragove. Ispod poda i između zidova su se nalazile glinene cevi kroz koje je prolazio vreo vazduh, zagrevajući na taj način kuće.
U kućama je bilo i tople i hladne vode. Prozora nije bilo, već samo svetlosti koja je dopirala iz otvorenih hodnika, tako da je unutrašnjost kuće bila mračna. Dve kuće su imale zajedničko dvorište. Jedna kuća bi bila okrenuta prema istočnoj strani, a druga prema zapanoj strani ulice, tako da je dvorište bilo ušuškano između njih…
Zatim stižemo do javnog WC-a, koji su nas zapravo oduševili načinom na koji su bili osmišljeni. Dok bi građanin obavljao nuždu u ’’rupu’’ ispred njegovih nogu, kroz podne kanalčiće bi tekla voda koja je zataškavala bilo kakve zvuke. Veoma mudro! Svi smo posedali, praveći se da obavljamo nuždu, doduše bez zvučnih efekata, ali sa duhovitim idejama…
I konačno stižemo do čuvene Celzijusove biblioteke, koja predstavlja sigurno jedno od najlepših arhitektonskih zamisli koje sam ikada videla. Vrhunsko delo neimara, koje je prosto ne moguće opisati rečima, a da se pri tome ne ukalja ili minimizira sva njegova lepota i raskoš.
Imali smo posebnu čast i zadovoljstvo da se baš ovog dana ispred biblioteke Celzusa održavala predstava, koja je oživela nekadašnji život Efeških građana i vlasti. Kostimirani glumci sa autentičnim odorama su uneli neverovatno euforično stanje kod turista, koji su ih netremice gledali iako većina nije razumevala ni jednu Tursku reč. Sjaj i veličina ove građevine je došla do izražaja odličnim performansom, u kome su nastupali konzul, njegova svita, ratnici, žongleri, gomila statista u ulozi naroda i muzičar koji je svirao na fruli, čiji zvuci su me vodili u neku drevnu civilizaciju, koja je kreirala celokupnu istoriju…
Monumentalna biblioteka iako uglavnom ima kulturni karakter predstavlja istovremeno i nadgrobni spomenik. Posle smrti Celzusa Polemena, nekadašnjeg konzula i guvernera Efesa, njegov sin je podigao ovu neverovatnu čitaonicu nad njegovim grobom. Ona datira iz 2-og v.n.e. a fasada je očuvana iako je zgrada bila napadnuta 260 godine, s tim da je njen momentalni izgled rezultat restauracije koja je započeta u 70-tim godinama prošlog veka. Celzusova biblioteka je širine 21 metar i visine 16 metara. Biblioteku krase korintski stubovi iza kojih se nalaze tri ulaza od kojih je središnji nešto viši. U nišama zidova nalaze se kopije statue koje simbolišu: mudrost (Sophia), znanje (Episteme), inteligenciju (Ennoia) i vrlinu (Arete). Od 1910. originalne statue krase Bečki muzej.
Statue vitezova stajale su na pijedastalima sa svih strana stepenica, a postoje i indicije da su se statue nalazile i u nišama na gornjem spratu.
Glavna soba je veličine 16x 10 metara, a u zagrobnoj sobi ispod prizemlja se nalazi sarkofag u odlično očuvanom stanju.
U biblioteci su se čuvali svitci rukopisa u ormanima koji su se nalazili u nišama zidova. Kako bi se sprečila moguća oštećenja od vlage napravljeni su dupli zidovi iza polica za knjige koje su mogle da prime preko 12 hiljada rukopisa.
Danas se smatra da je ova čuvena biblioteka bila samo maska onoga što je zaista predstavljala. Zapravo samo prizemlje je predstavljalo biblioteku, dok je ostatak imao nemoralni karakter jer je funkcionisao kao javna kuća. Na prvom spratu su mlade devojke zadovoljavale svoju ’’gladnu’’ klijentelu, dok su na drugom spratu te usluge pružali muškarci i to pripadnicima istog pola…
Kakogod da se protumačila namena ove građevine ona će ostati kao jedna od najlepših grobnica-biblioteka u istoriji čovečanstva.
Pored nje se nalazi Kapija Mazeja i Mitridata koja je gotovo u potpunosti izgrađena od mermera u 3 veku. Posvećena je Avgustu i njegovom zetu Agripi od strane dva bogata oslobođenika Mazeja i Mitridata. Prednja fasada koja ’’gleda’’ na Celzusovu biblioteku je napravljena od crnog mermera dok je zadnja fasada koja vodi ka Agori napravljena od belog mermera. Na jednoj fasadi se i danas može uočiti bronzana posveta na Latinskom u kome se ova dva bogata građanina, a nekadašnji robovi, zahvaljuju Avgustu i Agripi koji su im podarili slobodu.
Nekada je mali prostor ispred kapije služio kao auditorijum, dok je sedišta za narod predstavljalo stepenište ispred biblioteke…
Dok sam u ovom metežu pokušavala da napravim što bolji snimak, za promenu sam izgubila iz vida ostatak grupe. Ubrzala sam korak i sustigla ih kod zanimljivog reljefa uklesanog u mermernom put koji je vodio ka pozorištu i Agori. Reljef u obliku ženskog levog stopala, sa izraženim srednjim prstom, je ukazivao na tadašnje shvatanje žena. Najšarmantnijim ženama su se smatrale one koje su imale najveći srednji prst na nozi, iako bi se to u današnje vreme smatralo defektom. Drugi reljef je bio u obliku srca ispunjenog tačkicama, a to je značilo da je svaka osoba dobrodošla u Efes, odnosno u srce grada.
Sa moje leve strane nalazili su se brojni ostaci stubova i kamenih blokova koji su nekada krasili ovo mesto poznatije kao Agora, koja ja izgrađena u 1. v.n.e. Sa tri strane je okružena redovima stubova, dok su u njenom središtu pronađeni ostaci temelja hrama posvećenom Izisu. Prilikom iskopavanja pronađen je i veliki broj grobnica i sarkofaga od zemlje, tako da se predpostavlja da Agora nije samo bila mesto različitih političkih aktivnosti već i groblje kroz koje je prolazio sveti put.
Ipak se smatra da je ovaj prostor nekada bio trg, koji je služio kao gradska berza gde su se pozajmljivači i bankari sretali da razmene novac. Kompletno je uništen u 6-om veku za vreme vladavine Avgusta i nikada nije ponovo izgrađen.
I konačno, stižemo do velikog Teatra, koji datira još iz 3.v.n.e izgrađenog još u Helenističkom periodu. Međutim današnji izgled i pozamašani kapacitet od 25 hiljada mesta ipak se pripisuje Romanskom periodu, u kome je Teatar proširen i ulepšan mnogim visećim dodacima, stubovima, reljefima i statuama. Sastoji se od tri sprata, što čini visinu od 18 metara i 60 metara dužine od scenskog poda do vrha galerije… samim tim spada u jedno od najvećih pozorišta u egejskom svetu. Sedišta za imperatora i njegove važne ljude su zauzimala tri puta više mesta nego za običan narod.
Teatar je korišćen ne samo za koncerte i predstave već i kao mesto u kome su se održavale religiozne, političke i psihološke diskusije, i ne samo to već i ono što je predstavljalo najveću atrkciju toga vremena: gladijatorske igre i borbe sa životinjama.
Trčala sam stepenicama, zaustavljajući se da ’’uzmem’’ poneki kamičak i zavirim u mračne otvore, tj. vrata koja su vodila narod do ovog prostranog auditorijuma.
Neki turisti su šećkali i promatrali mermerne detalje po stepeništu i scenskom podijumu, neki su pomno slušali svoje vodiče, dok su mnogi zamišljeno sedeli, verovatno stvarajući slike opasnih gladijatorskih igara koje su se nekada davno ovde održavale.
’’Polukrug’’ se naslanja na planinu Panayir. Oni su vekovima bili prikovani jedno uz drugo, da danas prosto odaju utisak jedne velike prirodne simbioze i harmonije.
Kako bi pronašle mesto sa kojeg se pruža najlepši pogled na veliki Teatar, napuštamo ga, pri čemu susrećemo glumce koji su nam priredili predstavu kod Celzusove biblioteke…Morala sam da zaustavim simpatičnog starijeg glumca koji je imao belu odoru na sebi, lovorov venac na glavi i korpu sa sočnim grožđem u njoj, kako bi se slikale sa njim. Vrlo rado je prihvatio i pri tome još nam udelio par komplimenata i šeretski osmeh.
Poslednji pogled sam uputila prema Celzusovoj biblioteci, agori i Velikom teatru i krenula ka izlazu gde nas je čekao ostatak grupe.
Dok sam čekala da krenemo, posmatrala sam jadnu kamilu koja verovatno svaki dan pozira, donoseći svom vlasniku profit od turista, koji neumorno svoje pozadine stavljaju na njena već umorna leđa. Da stvar još bude gora kamila je imala povređenu nogu i obavljala je nuždu u kantu, i uprkos tome, to nije smetalo njenom gazdi da je toliko dugo izlaže kao kakvu maskotu po nesnosnoj vrelini. Pomislila sam samo kako bi se taj isti vlasnik osećao da je u njenoj koži…
Ostavljamo Efes i drevnu civilizaciju iza sebe i ubrzo stižemo do još jednog važnog istorijskog mesta – Artemidinog hrama, tj. onoga što je od njega ostalo. Popularnost ovog mesta leži u tome što je ovaj hram jedan od sedam svetskih čuda koji je ’’preživeo’’uprkos vremenu. Artemida je, kao što je već poznato, ime božanstva koje je obožavano vekovima u mediteranskom svetu, a koja simbolizuje bogatstvo zemlje i plodnost prirode. Homer ju je nazivao ’’boginjom divljih životinja’’, koja je njima vladala, pripitomljavala i štitila ih od istrebljenja. Za kult Artemide se vezuje broj tri koji predstavlja devicu, majku i suprugu, a cela priroda je bila pod njenim okriljem.
Ova arhaična zgrada koja je izgrađena od mermernih stubova je uništavana i obnovljana devet puta. Na izgradnji ovog hrama su radili najugledniji umetnici tog vremena kao što su Fidij i Skopij ( i mnogi drugi ), napravivši pri tome 4 puta veće građevinu nego što je Partenon, sa impozantnim dimenzijama 200 x 425 metara sa neverovatnih 127 stubova, 20 metara visokih. Hram je uništen i zapaljen od strane hrišćana, predvođen ludakom Herostratom, koji je na ovaj skaradan način ovekovečio svoje ime u istoriji.
Aleksandar Veliki se ponudio da pokrije troškove restauracije hrama uz uslov da se doda natpis sa njegovim imenom, pri čemu su ga efešani odbili uz objašnjenje da ne priliči ovakvom hramu da bude posvećen još jednom bogu.
Vekovima je ovaj hram predstavljao najveću religioznu instituciju, u kojem su živela sveštena lica. Svake godine u maju su se održavali festivali, kako bi se na svečan način proslavio rođendan boginje Artemide, uz obavezni slogan ’’Velika je Artemida efeška’’…
Najraniji ostaci hrama, pronađeni prilikom iskopavanja, datiraju iz 6-tog v.n.e. dok su njegovi najlepši primerci danas izloženi u Londonskom Muzeju.
Stajala sam na mestu gde se nekada nalazio velelepni Artemidin hram, koji je vekovima bio trn u oku mnogim osvajačima i nisam mogla da poverujem da gledam u jedan jedini preostali stub koji svojom lepotom prkosi svima onima koji su ga vekovima pokušavali istrebiti i sravniti sa zemljom.
Zapalo mi je u oko kako je na njenom vrhu, umesto kapitela, roda sebi napravila gnjezdo i kako ponosno stoji kao na kakvom tronu, pozirajući zadivljenim turistima.
U pozadini se mogla videti Seldžučka tvrđava i crkva Svetog Jovana, što me je podsetilo na priču o broju 3 koji se vezuje za kult Artemide. Da li je slučajnost ili ne ovo sveto trojstvo na fotografiji?!
U svakom slučaju osećaj je bio neverovatan, kada sam pomislila da sam imala prilike da vidim još jedno Svetsko čudo osim čuvenih piramida u Gizi, kojima sam se divila prethodno leto…
Posle nepuna tri sata razgledanja po nesnosnoj vrelini, bilo je vreme da se napravi pauza i da se nešto prezalogaji. Restoran je veoma lepo izgledao i ono što je najbitnije bilo je raznovrsne hrane, ukusno aranžirane, pa ko šta voli nek izvoli…
Kratka pauza mi je zaista prijala, jer nam je ostalo još da obiđemo dva mesta. Krećemo prema planinama, sa kojih nam se pružao pogled na divan krajolik i po koji skriveni hram…
Stižemo do vrha brda gde se ušuškana u borovini nalazi kuća Device Marije. Iako sam ateista, moram priznati da je sve odisalo neverovatnim spokojstvom i mirom, zapravo prvi put sam tako nešto osetila. Miris borovine, koji se širio svuda unaokolo, još više je uticalo na to da mi se ovo mesto uvuče pod kožu. Na samom ulazu, u zemlji se nalazilo nešto nalik bazenu, a to je kako smo saznali predstavljalo krstionicu.
Nailazimo na bronzanu statuu Device Marije koja sa svojim raširenim rukama prima svakog turistu i vernika želeći mu dobrodošlicu.
I dan danas postoje sumnje da li je Sveti Jovan doveo na ovo mesto Devicu Mariju, da li je ona zaista ovde živela i da li je ovde provela svoje poslednje dane?
Međutim, jedan slučaj je sigurno poljuljao mišljenja i najvećih skeptika… U 19-om veku, nemica Katarina Emerih, koja je bila invalid, vezana za krevet je napisala knjigu pod imenom ’’Život Svete Device’’, za koju je tvrdila da je inspirisana pod božijim priviđenjem. U njoj navodi sa neverovatnom preciznošću region i kapelu na vrhu brda, iako nikada nije posetila ovo mesto. Ove informacije su poslužile popovima iz Izmira da otkriju ovo, do tada, misteriozno mesto. Kuća Device Marije je proglašena za sveto mesto i danas privlači milione vernika…
Pri ulasku u malu kamenu kuću, okruženu drvećem, morala sam staviti maramu preko glave i ramena. U njoj su se nalazile uramljene slike, popaljene sveće i njena mala bista u niši zidova, sugerišući da je to mesto predviđeno za molitvu. Dok sam razgledala unutrašnjost kućice vladala je apsolutna tišina, i za divno čudo osećala sam se lepo i rasterećeno, za razliku od uobičajenih crkvi u kojima osećam nemir i teskobu.
Kada se dobro zagleda u fasadu može se primetiti po boji kamena da nije sve originalno, da je jedan deo kuće restauriran.
Odlazimo do česmi sa svetom vodom, gde gomila turista čeka u redu kako bi se njome umili i poneli je u flašicama sa sobom u najrazličitije delove sveta. U jednom kamenom zidiću su se nalazile tri česme sa kojih je pio običan narod, a odvojeno od njih se nalazila još jedna česma okićena bršljanom, za sveštena lica, na kojoj sam umila svoje znojavo lice i napunila flašicu te dragoce vode.
U produžetku se pružao zid, koji je podsećao na Zid plača u Jerusalimu, ispunjen raznim ceduljicama, maramicama i mnogim drugim ličnim stvarima. Ovo je zapravo bio Zid želja, jer je svaki posetilac mogao zamisliti želju ili je čak zapisati, zakačivši neku svoju ličnu stvar na ovaj ’’umetnički’’ zid, u nadi da će mu se jednog dana zaista i obistiniti ta želja.
Vraćamo se na početak kod biste Device Marije, koja će nas ovog puta ispratiti iz njenog doma i poželeti nam srećan put…
Napuštamo ovo misteriozno mesto istim vijugavim putem kojim smo došli, kroz borovu šumu, sumirajući utiske… U podnožju planine smo zastali na trenutak da slikamo sličnu onoj koju smo malopre videli, samo malo veću statua Device Marije koja pruža ruke neznancima, a zatim se uputili na poslednju zanimljivost dana.
Dolazimo do prodavnice u kojoj ćemo moći da degustiramo vina, koja su obeležje ovog regiona. U prodavnici je bilo raznovrsne i zanimljive robe od vina i slatkiša do dekorativne kozmetike. Najzanimljivije vino koje sam probala imalo je ukus borovnice, dok su mi ostala bila manje-više poznata. Sve u svemu nismo se dugo zadržali, jer je i interesovanje turista bilo minimalno…
Posle zanimljivog višesatnog programa vreme je bilo da se krene u Kušadasi.
lettersfromhelen 